FURMAN

 

Ovo j o Jožu Brnetinu štorija,

O Jožiću koga ne zna historija.

 

Kod fantina čuval je krave na gmajni,

A potla delal va Meriki va majni.

 

Stomanja jedna, blagdanja i sagdanja,

Pivanja jedino starinska, nigdanja.

 

Kad se vrne kod i otac bit će furman,

S konji, klabukun i korbačun. Štiman,

 

A po rukah mu ne te bit sami žulji

I va oštarijah punit te se žmulji.

 

Se ovo ustal je samor sanak pusti

Z Merike mu se nikamor ne grusti.

 

Sad leži zavavik va črnoj zemljici

I sanje o Starin kraju i pravici.

 

Ovo j o Jožu Brnetinu štorija,

O Jožiću koga ne zna historija[1].

Što je to žarko želio Jož Brnetin? O čemu je toliko sanjao u dalekom, stranom svijetu? Maštao je o tome da bude furman kada se vrati kući, vozar, volar, prijevoznik, kočijaš, kirijaš, koji će na zaprežna kola natovariti voz sena, drv, gnjoja, šušnja, krumpira ili što već bude trebalo. Ostao je to njegov nedosanjani san, sanak pusti. A sada i mi možemo samo sanjariti o koli i vozi. Nema ih više ni u muzejima ni u slikopisnim zapisima, kao što više nema niti  starih furmana.

---

[1] Ova je pjesma, tada naslovljena Sanak pusti Joža Brnetina, objavljena u mojoj zbirci Rič po rič, ICR, Rijeka, 2001. godine. Josip Blažina, po obiteljskom nadimku Brnetin, rođen je u Zlobinu 1882., a umro 1937. u Montani (SAD).

 

Stanko Šubat Stane (1886 – 1973)

Do njega sin Ljubo, u drugom planu Irena Sablić i njezina kći Senka

 

Stane je nekoliko puta prelazio Atlantik, svaki put kada bi se vratio u rodni Zlobin prvo bi otišao u štalu i neko vrijeme zaneseno posmatrao svoje volove